Коло Кнеза Михаила (Национални ансамбл КОЛО)

Običaj održavanja balova u Srbiju je iz Beča doneo mlađi sin kneza Miloša, knez Mihailo Obrenović (1823 --1868), a na evropski nivo podigao njegov naslednik kralj Milan (1854 -- 1901). Naročito je Milanova supruga, kraljica Natalija, tome doprinela. Po ugledu na druge evropske prestonice i mondenske centre (posebno one francuske), uvela je osnove modela ponašanja i života na beogradskom dvoru. Veoma je držala do modnih trendova i nastojala da za njih zainteresuje i svoje (imućnije) zemljakinje, koje su jedva dočekale da se na balovima šepure toaletama i draguljima, prikazujući bogatstvo, uspeh i status svojih muževa i očeva. Pripreme za bal su, zato, bile najvažniji događaj u mnogim porodicama, naročito onima sa više ženske čeljadi, koju je trebalo na vreme opremiti haljinama, cipelama, nakitom... Ovdašnje mlade dame su bile nestrpljive da pokažu svoje najnovije ruho po uzoru na evropsku modu, dok su starije gospođe i gospoda često nosili svečanu građansku srpsku nošnju. Toalete sa šlepom nosile su isključivo udate žene, a devojke su u balsku dvoranu stupale opremljene lepezama, svilenim maramicama i specijalnim sveščicama sa ubeleženim redosledom plesova, gde su upisivale imena kavaljera kojima su obećale pojedine igre. Prva je uvek bila „srbijanka“ (kraljevo kolo), a zatim su se smenjivala kola i okretne igre (valcer, lans, kadril,), uz stručno vođenje ceremonijal majstora, koji je uzvikivao figure. Iz jedne od sačuvanih devojačkih knjižica sa bala koji je 1887. priređen na dvoru kraljice Natalije, vidi se redosled igara (bio je strogo određen i uvek je počinjao kolom): kolo, pa polka, mazurka, valcer, zatim opet kolo, pa kotiljon... ukupno 11 plesova, sa pauzom posle osmog. Najsvečaniji je bio novogodišnji bal. Počinjao je u deset sati uveče i trajao do zore. Haljine su bile dugačke, od skupocenih uvoznih materijala, a najcenjenije su bile one šivene kod „Fransine“ u Beču ili „Monasterlije“ u Pešti, mada je kraljica Natalija najradije naručivala iz Pariza. Muškarci su nosili frakove (uglavnom krojene po meri kod ovdašnjih krojača) a oficiri paradne uniforme sa ešarpama i perjanicama i ordenje sa lentama. Naročito otmenom se smatrala ljubičasta boja. Prvi srpski bal, koji se pominje u pisanim dokumentima 1827. godine, priredio je izvesni zemunski gostioničar, a pretečom prvog kraljevskog bala u Srbiji smatra se fešta koju je u Kragujevcu 1834. godine priredio knez Miloš tačno u ponoć, uz prangije i topove, za članove i prijatelje porodice Obrenović. Veliko slavlje, uz pesmu i igru, održano je u zgradi Narodnog suda, a zvanice su bile u svečanoj i svatovskoj odeći. Oktobra 1847. godine u Beogradu je gostovao Johan Štraus Mlađi, koji je na balu u sali hotela „Srpska kruna“ izveo „Srpski kvadril“ ( i ostale svoje kompozicije. Zabeleženo je i da je otmeno beogradsko društvo 1869. naročito uživalo u zapaženom balu engleskog konzula Hodžesa. I u Srbiji, kao i u drugim evropskim metropolama sredinom 19. veka, glavna sezona balova je bila u zimskim mesecima, od decembra pa do marta. Domaći i strani hroničari tog vremena (među kojima i Feliks Kanic) zabeležili su da je u Beogradu tih godina redovno priređivan veliki Dvorski bal, zatim Velikoškolski, Oficirski, pa balovi Ženskog društva i Trgovačke omladine... Uzor mode za otmene dame iz visokog društva, koji je krajem 19. veka bila kraljica Natalija, početkom 20. veka je postala kneginja Olga: na balovima su nestrpljivo čekale da vide njenu toaletu, koja će postati „modni trend“ cele godine. Krojači balskih haljina i svečanih odela za gospodu najviše posla su, prema istorijskim spisima, imali za vreme vlade Nikole Pašića, kada su radikali došli na vlast. Naime, dok su bili u opoziciji, nisu prisustvovali ovakvim ceremonijama, pa nisu imali potrebe ni za posebnom odećom koju bi u tim prilikama nosili.