Песма (1943) - Јован Дучић

„Мој добри роде, сви су лагали, И твој су видик сав помрачили; За својом срећом само трагали, И свуда крали, и све тлачили. И место млека, крв су сисали, У страдањима твојим дугима, Твоје су светло име брисали, Да не знаш ко си међу другима. С убицама су цркве стварали, И с издајником горде тврђаве; У заклетви те свакој варали, На води дигли мосте рђаве! На згаришту ти држе говоре, На губилишту подло пирују, На буњиштима саде ловоре... И мртве уче сад да мирују. Мој добри роде, сви су рђави, Вапај твој не чују што тугује! Издајник и сад још у тврђави, С убицом жртва сада другује. Ломан је, роде, мост на провалији, Свуд су у причест отров ставили... С лупежом све су новце ковали, Са кривоклетником завет правили.“